Mađđhima Nikāya

Mahasunnata sutta

122. Dugi govor o praznini

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi živeo u zemlji Sakyana, kraj Kapilavatthua, u Nigrodha parku.

Jednoga jutra Blaženi se obuče i, pošto je uzeo svoju prosjačku zdelu i gornji ogrtač, krenu do Kapilavatthua u prošenje hrane. Kad je isprosio hranu u Kapilavatthuu i vratio se, posle obroka, otide on da ostatak dana provede na imanju Kaḷakhemake Sakyanina. A tom prilikom bilo je pripremljeno mnogo mesta za odmor na imanju Kaḷakhemake Sakyanina. Kad Blaženi to vide, pomisli: „Mnogo je mesta za odmor pripremljeno na imanju Kaḷakhemake Sakyanina. Da li mnogo monah ovde živi?“

U to vreme poštovani Ānanda je, zajedno sa grupom monaha, bio zauzet šivenjem ogrtača na imanju Ghāṭe Sakyanina. Onda, kad pade veče, Blaženi izađe iz osame i otide do imanja Ghāṭe Sakyanina. Tu on sede na već unapred pripremljeno mesto i upita poštovanog Ānandu:

„Ānanda, mnogo je mesta za odmor pripremljeno na imanju Kaḷakhemake Sakyanina. Da li mnogo monaha ovde živi?“

„Poštovani gospodine, mnogo je mesta za odmor pripremljeno na imanju Kaḷakhemake Sakyanina. Mnogo monaha ovde živi. Ovo je vreme kada šijemo ogrtače, poštovani gospodine.“

„Ānanda, monah ne blista kad je ushićen druženjem, kad je predan ushićenju druženjem, kad je posvećen ushićenju druženjem; kad je ushićen društvom, kad je predan ushićenju društvom, kad se raduje društvu. Zaista, Ānanda, nije moguće da monah koji je ushićen druženjem, predan ushićenju druženjem, posvećen ushićenju druženjem; ushićen društvom, predan ushićenju društvom, raduje se društvu, ikada svojom voljom, bez muke i teškoća, stigne do blaženstva obuzdavanja, blaženstva osame, blaženstva mira, blaženstva probuđenja. Ali se može očekivati da kada monah živi sam, povučen od ljudi, svojom voljom, bez muke i teškoća, stigne do blaženstva obuzdavanja, blaženstva osame, blaženstva mira, blaženstva probuđenja.

Zaista, Ānanda, nije moguće da monah koji je ushićen druženjem, predan ushićenju druženjem, posvećen ushićenju druženjem; ushićen društvom, predan ushićenju društvom, raduje se društvu, ikada svojom voljom, bez muke i teškoća, stigne do oslobođenja uma koje je privremeno i opozivo ili do [oslobođenja uma] koje je trajno i neopozivo. Ali se može očekivati da kada monah živi sam, povučen od ljudi, svojom voljom, bez muke i teškoća, stigne do oslobođenja uma koje je privremeno i opozivo ili do [oslobođenja uma] koje je trajno i neopozivo..

Zaista, Ānanda, ne vidim nijednu vrstu oblika iz čije promene i prolaska ne bi nastali žalost, naricanje, bol, tuga i očajanje u onome koji za njim žudi i njime se ushićuje.

Međutim, Ānanda, postoji to stanje koje je otkrio Tathāgata: ući i ostati u praznini u sebi i to kroz neobraćanje pažnje na bilo koji znak. Ako Tathāgatu, dok boravi u takvom stanju, posete monasi ili monahinje, nezaređeni sledbenici i sledbenice, kraljevi ili njihovi savetnici, učitelji drugih tradicija ili njihovi sledbenici, tada on uma koji naginje osami, negujući i priklanjajući se osami, povučen, ushićen osamom i potpuno odvojen od stvari koje su osnova za mentalne nečistoće, uvek im se obraća na način koji inspiriše i podstiče na praksu.

Zato, Ānanda, ako bi monah poželeo: ’Neka dostignem i boravim u praznini u sebi’, treba da ustali svoj um u sebi, umiri ga, ujedini i skoncentriše. A kako to on ustali svoj um u sebi, umiri ga, ujedini i skoncentriše?

Tako, Ānanda, što sasvim obuzdanih čula, bez mentalnih nečistoća, monah ulazi i ostaje na prvom stupnju zadubljenja… drugom stupnju zadubljenja… trećem stupnju zadubljenja… četvrtom stupnju zadubljenja, koji nije ni bolan ni prijatan, a čini ga čista sabranost zasnovana na spokojstvu. Tako monah ustali svoj um u sebi, umiri ga, ujedini i skoncentriše.

Zatim usmerava pažnju na prazninu u sebi. Dok usmerava pažnju na prazninu u sebi, njegov um ne ulazi oduševljen u tu prazninu u sebi, niti stiče poverenje, postojanost i rešenost. Kada je tako, on razume: ’Dok usmeravam pažnju na prazninu u sebi, moj um ne ulazi oduševljen u tu prazninu u sebi, niti stiče poverenje, postojanost i rešenost’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

On usmerava pažnju na prazninu oko sebe… On usmerava pažnju na prazninu u sebi i oko sebe… On usmerava pažnju na neoborivost. Dok usmerava pažnju na neoborivost, njegov um ne ulazi oduševljen u tu neoborivost, niti stiče poverenje, postojanost i rešenost. Kada je tako, on razume: ’Dok usmeravam pažnju na neoborivost, moj um ne ulazi oduševljen u tu neoborivost, niti stiče poverenje, postojanost i rešenost’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Zatim bi taj monah trebalo da ustali svoj um u sebi, umiri ga, ujedini i skoncentriše na isti onaj znak koncentracije kao i ranije. Onda usmerava pažnju na prazninu u sebi. Dok usmerava pažnju na prazninu u sebi, njegov um ulazi u tu prazninu u sebi, stiče poverenje, postojanost i rešenost. Kada je tako, on razume: ’Dok usmeravam pažnju na prazninu u sebi, moj um ulazi u tu prazninu u sebi, stiče poverenje, postojanost i rešenost’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

On usmerava pažnju na prazninu oko sebe… On usmerava pažnju na prazninu u sebi i oko sebe… On usmerava pažnju na neoborivost. Dok usmerava pažnju na neoborivost, njegov um ulazi u tu neoborivost, stiče poverenje, postojanost i rešenost. Kada je tako, on razume: ’Dok usmeravam pažnju na neoborivost, moj um ulazi u tu neoborivost, stiče poverenje, postojanost i rešenost’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Kada monah tako boravi, ako njegov um naginje hodanju, on hoda razmišljajući: ’Dok ovako hodam, štetna mentalna stanja gramzivosti i žalosti neće me opsedati’. Tako je on potpuno svestan svega toga. I kada monah tako boravi, ako njegov um naginje stajanju, on stoji… ako njegov um naginje ležanju, on leži razmišljajući: ’Dok ovako ležim, štetna mentalna stanja gramzivosti i žalosti neće me opsedati’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Kada monah tako boravi, ako njegov um naginje razgovoru, on donosi odluku: ’Razgovor koji je nizak, vulgaran, grub, prost, beskoristan i koji ne vodi do otrežnjenja, hlađenja strasti, utrnuća, mira, neposrednog znanja, probuđenja, do nibbāne, dakle razgovor o kraljevima i kraljevim savetnicima, razbojnicima, vojskama, opasnostima, bitkama, hrani, piću, odeći, ležajima, cvetnim vencima, mirisima, rođacima, vozilima, selima, varošima, gradovima, zemljama, ženama, herojima, ulicama, izvorima, pokojnicima, raznim sitnicama, nastanku sveta, nastanku mora, jesu li stvari ovakve ili onakve: takav razgovor neću voditi’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Ali on donosi i odluku: ’Razgovor koji se tiče obuzdavanja, pomaže oslobađanje uma i vodi do potpunog otrežnjenja, hlađenja strasti, utrnuća, mira, neposrednog znanja, probuđenja, do nibbāne, dakle razgovor o zadovoljstvu malim, zadovoljenosti, osami, povučenosti od gomile, podsticanju energije, vrlini, koncentraciji, mudrosti, oslobođenju, znanju i viđenju koji oslobađaju: takav razgovor ću voditi’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Kada monah tako boravi, ako njegov um naginje razmišljanju, on donosi odluku: ’Misli koje su niske, vulgarne, grube, proste, beskorisne i ne vode do otrežnjenja, hlađenja strasti, utrnuća, mira, neposrednog znanja, probuđenja, do nibbāne, dakle misli o zadovoljstvima čula, misli o mržnji i misli o okrutnosti: takve misli neću misliti’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Ali on donosi i odluku: ’Misli koje su plemenite i oslobađajuće, onoga ko postupa u skladu sa njima vode do potpunog razaranja patnje, dakle misli o obuzdavanju, misli o nemržnji i misli o neokrutnosti: takve misli ću misliti’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Ānanda, postoji pet struna zadovoljstava čula. Kojih pet? Oblici dostupni oku, za kojima se žudi, poželjni, primamljivi, dopadljivi, povezani sa čulnom željom i podsticajni za žudnju. Zvuci dostupni uhu… Mirisi dostupni nosu… Ukusi dostupni jeziku… Dodiri dostupni telu za kojima se žudi, poželjni, primamljivi, dopadljivi, povezani sa čulnom željom i podsticajni za žudnju. To je pet struna čulnog zadovoljstva.

Tu bi monah trebalo neprekidno da osmatra svoj um ovako: ’Da li se nekakvo mentalno uzbuđenje u vezi sa ovih pet struna zadovoljstava čula ikada javi u meni, u bilo kojoj situaciji?’ Ako, ovako osmatrajući svoj um, monah shvati: ’Mentalno uzbuđenje u vezi sa ovih pet struna zadovoljstava čula se javljaju u meni u određenim situacijama’, tada on razume: ’Požuda i žudnja za tih pet struna zadovoljstava čula još uvek postoje u meni’. Tako je on potpuno svestan svega toga. Ali ako osmatrajući svoj um, monah shvati: ’Mentalno uzbuđenje u vezi sa ovih pet struna zadovoljstava čula se ne javljaju u meni u bilo kojim situacijama’, tada on razume: ’Požuda i žudnja za tih pet struna zadovoljstava čula ne postoje u meni’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Ānanda, postoji pet sastojaka bića podložnih vezivanju, u odnosu na koje bi monah trebalo da kontemplira nastanak i nestanak ovako: ’Takav je oblik, takav je njegov nastanak, takav je njegov nestanak; takav je osećaj, takav je njegov nastanak, takav je njegov nestanak; takav je opažaj, takav je njegov nastanak, takav je njegov nestanak; takvi su mentalni obrasci, takav je njihov nastanak, takav je njihov nestanak; takva je svest, takav je njen nastanak, takav je njen nestanak’.

Kada tako kontemplira nastanak i nestanak ovih pet sastojaka bića podložnih vezivanju, tada u njemu nestaje obmana ’ja sam’, zasnovana na tih pet sastojaka bića podložnih vezivanju. Kada je tako, tada monah razume: ’Obmane ’ja sam’ zasnovana na tih pet sastojaka bića podložnih vezivanju u meni nema’. Tako je on potpuno svestan svega toga.

Ova stanja imaju sasvim korisnu osnovu; ona su plemenita, uzvišena i nedostupna Zlom.

Šta misliš, Ānanda? Koje dobro učenik vidi da ima od društva sa Učiteljem, čak i kada mu ovaj kaže da ide?“

„Poštovani gospodine, naše učenje ukorenjeno je u Blaženom, vođeno Blaženim, ima Blaženog kao svoje utočište. Bilo bi dobro ako bi Blaženi objasnio značenje ovih reči. Pošto ih saslušaju, monasi će ih zapamtiti.“

„Ānanda, učenik ne bi trebalo da traži društvo Učiteljevo zbog govora, stihova i izlaganja. A zašto? Već dugo si, Ānanda, proučavao učenje, pamtio ga, recitovao ga, promišljao i u njega pronicao. Ali razgovor koji se tiče obuzdavanja, pomaže oslobađanje uma i vodi do potpunog otrežnjenja, hlađenja strasti, utrnuća, mira, neposrednog znanja, probuđenja, do nibbāne, dakle razgovor o zadovoljstvu malim, zadovoljenosti, osami, povučenosti od gomile, podsticanju energije, vrlini, koncentraciji, mudrosti, oslobođenju, znanju i viđenju koji oslobađaju: radi takvog razgovora bi učenik trebalo da traži društvo Učiteljevo, čak i kada mu ovaj kaže da ide.

Pošto je tako, Ānanda, može se dogoditi učiteljeva propast, može se dogoditi učenikova propast i može se dogoditi propast onoga ko živi svetačkim životom.

A kako se to dogodi učiteljeva propast? Tako se neki učitelj nastani na osamljenom mestu: u šumi, u podnožju drveta, na planini, u uvali, pećini na padini brda, mestu za spaljivanje leševa, gustoj džungli, na otvorenom prostoru, stogu sena. Dok živi tako osamljen, bramani i kućedomaćini iz grada i sela ga posećuju, te on zbog toga zaluta, postane ispunjen željama, podlegne žudnji i vrati se izobilju. Za takvog učitelja se kaže da je doživeo učiteljevu propast. Bio je oboren lošim, štetnim stanjima uma koja prljaju, donose obnavljanje bića, donose nevolju, dozrevaju u patnji i vode do narednog rođenja, starosti i smrti. Tako se dogodi učiteljeva propast.

A kako se to dogodi učenikova propast? Učenik tog učitelja, podražavajući učiteljevu osamu, nastani se na osamljenom mestu: u šumi… stogu sena. Dok živi tako osamljen, bramani i kućedomaćini iz grada i sela ga posećuju, te on zbog toga zaluta, postane ispunjen željama, podlegne žudnji i vrati se izobilju. Za takvog učenika se kaže da je doživeo učenikovu propast. Bio je oboren lošim, štetnim stanjima uma koja prljaju, donose obnavljanje bića, donose nevolju, dozrevaju u patnji i vode do narednog rođenja, starosti i smrti. Tako se dogodi učenikova propast.

A kako se to dogodi propast onoga ko živi svetačkim životom? Tako se Tathāgata pojavi u ovom svetu, dostojan poštovanja i potpuno probuđen, usavršen u znanju i ponašanju, srećan, znalac svetova, nenadmašni vodič onima kojima je potreban putokaz, učitelj božanskim i ljudskim bićima, budan, blažen. I nastani se na osamljenom mestu: u šumi… stogu sena. Dok živi tako osamljen, bramani i kućedomaćini iz grada i sela ga posećuju, ali on ne zaluta, ne postane ispunjen željama, ne podlegne žudnji, niti se vrati izobilju. Ali učenik takvog učitelja, podražavajući učiteljevu osamu, nastani se na osamljenom mestu: u šumi… stogu sena. Dok živi tako osamljen, bramani i kućedomaćini iz grada i sela ga posećuju, te on zbog toga zaluta, postane ispunjen željama, podlegne žudnji i vrati se izobilju. Za takvog ko živi svetačkim životom se kaže da je doživeo propast onoga ko živi svetačkim životom. Bio je oboren lošim, štetnim stanjima uma koja prljaju, donose obnavljanje bića, donose nevolju, dozrevaju u patnji i vode do narednog rođenja, starosti i smrti. Tako se dogodi propast onoga ko živi svetačkim životom. I otuda, Ānanda, propast onoga ko živi svetačkim životom ima bolniju posledicu, gorču posledicu od učiteljeve propasti i učenikove propasti, čak vodi preporađanju u čistilištu.

Zato se, Ānanda, ponašajte prema meni prijateljski, ne neprijateljski. To će ti doneti dobrobit i sreću za dugo vremena. A kako se to učenici ponašaju prema Učitelju neprijateljski, a ne prijateljski? Tako, Ānanda, posvećen i želeći im dobrobit, Učitelj iz saosećanja podučava učenike Dhammi: ’Ovo je za vašu dobrobit, ovo je za vašu sreću’. Njegovi učenici ne žele da čuju, saslušaju ili promisle kako bi razumeli; prave greške i okreću se od Učiteljeve pouke. Tako se učenici ponašaju prema Učitelju neprijateljski, a ne prijateljski.

A kako se to učenici ponašaju prema Učitelju prijateljski, a ne neprijateljski? Tako, Ānanda, posvećen i želeći im dobrobit, Učitelj iz saosećanja podučava učenike Dhammi: ’Ovo je za vašu dobrobit, ovo je za vašu sreću’. Njegovi učenici žele da čuju, saslušaju i promisle kako bi razumeli; ne prave greške i ne okreću se od Učiteljeve pouke. Tako se učenici ponašaju prema Učitelju prijateljski, a ne neprijateljski. Zato se, Ānanda, ponašajte prema meni prijateljski, ne neprijateljski. To će ti doneti dobrobit i sreću za dugo vremena.

Neću sa vama postupati kao što grnčar postupa sa komadom sirove gline. Uvek vas iznova obuzdavajući, govoriću vam, Ānanda. Uvek vas iznova opominjući, govoriću vam, Ānanda. Ono što jeste zdravo jezgro izdržaće [ovaj test]“.

Tako reče Blaženi. Zadovoljan, Ānanda se obradova rečima Blaženog.