Mađđhima Nikāya

Channovada sutta

144. Savet Ćhanni

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi živeo kraj Rāđagahe, u Bambusovom gaju, na mestu gde se hrane veverice.

A tom prilikom su poštovani Sāriputta, poštovani Mahā-Ćunda i poštovani Ćhanna boravili na Leširanevoj hridi.

Poštovani Ćhanna je bio pogođen nesrećom, u bolovima, smrtno bolestan. Tada, uveče, poštovani Sāriputta izađe iz meditacije, otide do poštovanog Mahā-Ćunde i reče mu: „Prijatelju Ćunda, hajdemo do poštovanog Ćhanne i raspitajmo se o njegovoj bolesti.“—„Da, prijatelju“, odgovori poštovani Mahā-Ćunda.

Potom poštovani Sāriputta i poštovani Mahā-Ćunda odoše do poštovanog Ćhanne i pozdraviše se sa njim. Kada taj učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sedoše oni sa strane, te poštovani Sāriputta reče poštovanom Ćhanni: „Nadam se da se oporavljaš, prijatelju Ćhanna, nadam se da ti je bolje. Nadam se da se tvoji bolovi smanjuju, a ne uvećavaju, te da je njihovo smanjivanje, a ne uvećavanje, vidljivo.“

„Prijatelju Sāriputta, ne oporavljam se, nije mi bolje. Moji bolovi se ne smanjuju, već uvećavaju, njihovo uvećavanje, a ne smanjivanje je vidljivo. Baš kao kad bi mi snažan čovek oštrim mačem raspolutio glavu, isto tako jaki bolovi razdiru moju glavu. Ne oporavljam se… Baš kao kada bi mi snažan čovek stegao glavu kožnim kaišem, isto tako jaki bolovi razdiru moju glavu. Ne oporavljam se… Baš kao kada bi vešti mesar ili njegov pomoćnik rasporili volu stomak, isto tako snažni bolovi razdiru moj stomak. Ne oporavljam se… Baš kao kad bi dva snažna čoveka uhvatila slabijeg i počeli da ga okreću iznad jame sa užarenim ugljevljem, tako i moje telo gori. Ne oporavljam se, nije mi bolje. Moji bolovi se ne smanjuju, već uvećavaju, njihovo uvećavanje, a ne smanjivanje je vidljivo. Potegnuću nož, prijatelju Sāriputta; u meni nema više želje za životom.“

„Neka poštovani Ćhanna ne koristi nož. Neka poštovani Ćhanna živi. Želimo da poštovani Ćhanna živi. Ako mu nedostaje odgovarajuća hrana, ja ću potražiti odgovarajuću hranu za njega. Ako mu nedostaju odgovarajući lekovi, ja ću potražiti odgovarajuće lekove za njega. Ako mu nedostaje odgovarajuća nega, ja ću ga negovati. Neka poštovani Ćhanna ne koristi nož. Neka poštovani Ćhanna živi. Želimo da poštovani Ćhanna živi.

„Prijatelju Sāriputta, nije da nemam odgovarajuću hranu, lekove i negu. Umesto toga, prijatelju Sāriputta, Učitelja sam dugo poštovao s ljubavlju, ne bez ljubavi; jer učenik i treba da poštuje Učitelja s ljubavlju, a ne bez ljubavi. Prijatelju Sāriputta, zapamti ovo: monah Ćhanna će upotrebiti nož bez krivice.“

„Želeli bismo da postavimo nekoliko pitanja poštovanom Ćhanni, ako bi poštovani Ćhanna želeo da nam odgovori.“

„Pitajte, prijatelju Sāriputta. Kada čujem pitanja, znaću da li želim.“

„Prijatelju Ćhanna, smatraš li oko, svest o viđenom i stvari dostupne [umu] kroz svest o viđenom ovakvima: ’To je moje, to sam ja, to je moje sopstvo?’ Smatraš li uho… nos… jezik… telo… um, svest o mišljenom i stvari dostupne [umu] kroz svest o mišljenom ovakvima: ’To je moje, to sam ja, to je moje sopstvo’?“

„Prijatelju Sāriputta, oko, svest o viđenom i stvari dostupne [umu] kroz svest o viđenom smatram ovakvima: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo?’ Uho… nos… jezik… telo… um, svest o mišljenom i stvari dostupne [umu] kroz svest o mišljenom smatram ovakvima: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’?“

„Prijatelju Ćhanna, šta si to video, šta si to neposredno saznao o oku, svesti o viđenom i stvarima dostupnim [umu] kroz svest o viđenom da ih smatram ovakvima: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo?’ Šta si to video, šta si to neposredno saznao o uhu… nosu… jeziku… telu… umu, svesti o mišljenom i stvarima dostupnim [umu] kroz svest o mišljenom da ih smatraš ovakvima: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’?“

„Prijatelju Sāriputta, videvši prestanak, neposredno saznavši prestanak oka, svesti o viđenom i stvari dostupnih [umu] kroz svest o viđenom, ja ih smatram ovakvima: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’. Videvši prestanak, neposredno saznavši prestanak uha… nosa… jezika… tela… uma, svesti o mišljenom i stvari dostupnih [umu] kroz svest o mišljenom, ja ih smatram ovakvima: ’To nije moje, to nisam ja, to nije moje sopstvo’.“

Kad ovo bi rečeno, poštovani Mahā-Ćunda reče poštovanom Ćhanni : „Zato, prijatelju Ćhanna, treba uvek imati na umu ovu pouku Blaženog: ’Postoji kolebanje u onome ko je zavisan, nema kolebanja u onome ko je nezavisan; kad nema kolebanja, postoji mirnoća; kad postoji mirnoća, nema predrasuda; kad nema predrasuda, nema dolaženja i odlaženja, nema umiranja i ponovnog rađanja; kad nema umiranja i ponovnog rađanja, nema ovog sveta, ni onog sveta, a ni onog između. To je kraj patnje’.“

Pošto su poštovani Sāriputta i poštovani Mahā-Ćunda ovako posavetovali poštovanog Ćhannu, ustadoše sa svoga mesta i odoše. A onda, pošto su otišli, poštovani Ćhanna potegnu nož.

A poštovani Sāriputta otide do Blaženog i pošto mu se poklonio, sede sa strane i reče Blaženome: „Poštovani gospodine, poštovani Ćhanna je potegao nož. Koje je njegovo odredište, koji je njegov budući put?“

„Sāriputta, nije li ti monah Ćhanna rekao da je potpuno pročišćen?“

„Poštovani gospodine, postoji selo u zemlji Vađđi po imenu Pubbađira. Tu je poštovani Ćhanna imao neke porodice koje su bile njegovi prijatelji, porodice sa kojima je bio intiman, porodice koje su vredne prekora.“

„Postoje te porodice koje su bile njegovi prijatelji, porodice sa kojima je bio intiman, porodice koje su vredne prekora; ali ne kažem da je zbog toga on bio vredan prekora. Sāriputta, kada neko odloži ovo telo i veže se za novo telo, za takvoga kažem da jeste vredan prekora. A toga nije bilo u monahu Ćhanni; monah Ćhanna je potegao nož bez krivice.“

Tako reče Blaženi. Zadovoljan, poštovani Sāriputta se obradova rečima Blaženog.