Mađđhima Nikāya

Madhupindika sutta

18. Govor o ćupu meda

Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio u plemenu Sakja, blizu Kapilavatua, u parku banjana. Onda u rano jutro, ogrnuvši svoj ogrtač i uzevši zdelu, otide on do Kapilavatua u prošenje hrane. Pošto je isprosio hranu u Kapilavatuu, pošto je jeo, vraćajući se otide do Velike šume da provede ostatak dana. Kada je zašao u Veliku šumu sede u podnožje jednoga drveta.

Dandapani (“Štap-u-ruci”) iz plemena Sakja, šetajući i tumarajući, takođe zađe u Veliku šumu. I pošto je zašao u Veliku šumu ode on onamo gde je Blaženi sedeo u podnožju drveta. Stigavši, on razmeni učtive pozdrave sa njim. Pošto su razmenili prijateljske pozdrave i učtivosti, stade on sa strane. dok je tako stajao reče on Blaženome: “Koje je učenje ovoga askete? Šta on objavljuje?”

“Onu vrstu učenja, prijatelju, sa kojim prestajemo da se neprestano svađamo sa bilo kime na ovome svetu sa njegovim božanstvima, Marama, Bramama, sa njegovim asketama i sveštenicima, kraljevima i običnim svetom, ono [učenje] gde opažaji ne leže skriveni u bramanu koji ostaje odvojen od čulnih zadovoljstava, oslobođen je zbunjenosti, nesigurnost mu uklonjena, lišen je žudnje za novim rođenjem i ne-rođenjem. Takvo je moje učenje, to ja objavljujem.”

Kada ovo bi rečeno, Dandapani iz plemena Sakja—drmajući glavom, palacajući jezikom, dižući obrve tako da mu se koža na čelu nabirala—otide oslanjajući se na svoj štap.

Onda, kad pade veče, Blaženi izađe iz osame i otiđe do parka banjana. Stigavši, sede na unapred pripremljeno sedište. Dok je tako sedeo, ispriča on monasima šta se dogodilo. I kad to bi izrečeno, jedan monah se obrati Blaženome: “Gospodine, koje je to učenje sa kojim prestajemo da se neprestano svađamo sa bilo kime na ovome svetu sa njegovim božanstvima, Marama, Bramama, sa njegovim asketama i sveštenicima, kraljevima i običnim svetom; gde opažaji ne leže skriveni u bramanu koji ostaje odvojen od čulnih zadovoljstava, oslobođen je zbunjenosti, nesigurnost mu uklonjena, lišen je žudnje za novim rođenjem i ne-rođenjem?”

“Ako, monaše, u pogledu uzroka zbog kojeg opažaji i kategorije komplikovanja zaokupljaju neku osobu, nema u njoj ničeg što bi ih moglo prihvatiti, u njima uživati ili ostati za njih vezano, onda je to kraj onih skrivenih sklonosti ka strasti, iritiranosti, ubeđenjima, neizvesnosti, obmani, strašću za postojanjem i ka neznanju. To je kraj uzimanja toljage i oružja, rasprava, svađa, prepiranja, optuživanja, spletkarenja i pogrešnog govora. Tu te loše, nepovoljne stvari nestaju bez ostatka.” Tako reče Blaženi. I pošto je to izrekao, Takodošavši ustade sa svog sedišta i otide do svog boravišta.

I nedugo pošto je Blaženi otišao ovakva se misao javi monasima: “Ovaj kratki iskaz Blaženoga, posle kojeg je otišao do svog boravišta a da nije detaljnije objasnio značenje—tj. “Ako u pogledu uzroka zbog kojeg opažaji i kategorije komplikovanja zaokupljaju neku osobu, nema u njoj ničeg što bi ih moglo prihvatiti… tu te loše, nepovoljne stvari nestaju bez ostatka: ko bi mogao analizirati detaljno značenje tog kratkog iskaza?” Onda ovako pomisliše: “Poštovanog Maha-Kaććanu je hvalio Učitelj i njega cene njegovi saputnici u svetačkom životu. On je u stanju da detaljno razloži značenje tog kratkog iskaza. Kako bi bilo da odemo do njega i, kad stignemo, podrobno ga ispitamo?”

Tako monasi odoše do poštovanog Maha-Kaććane i, kad su stigli razmeniše učtive pozdrave sa njim. Pošto su razmenili prijateljske pozdrave i učtivosti, sedoše sa strane. Dok su tako sedeli ispričaše mu šta se desilo i dodadoše: “Neka poštovani Maha-Kaććana analizira značenje.”

[A ovaj odgovori:] “Prijatelji, to je kao da je čoveku potrebna srž drveta, traga za njome, tumara u potrazi za njime—prelazi preko korena i stabla drveta gde ima srži—a zamišlja da srž treba tražiti među njegovim granama i lišćem. Tako je i sa vama koji ste—preskočili Blaženoga onda kad ste bili licem u lice sa njime, Učiteljem—te zamišljate da mene treba pitati o toj stvari. Jer Blaženi zna, on vidi. On je oko, on je znanje, on je Dhamma, on je Brama. On je govornik, objavitelj, tumač značenja, vodič u besmrtnost, gospodar Dhamme, Tathāgata. Bio je trenutak kad je trebalo njega da pitate o tome. I kako god da je odgovorio, tako je to trebalo i da zapamtite.”

“Da, prijatelju Maha-Kaććano: Blaženi zna, on vidi. On je oko, on je znanje, on je Dhamma, on je Brama. On je govornik, objavitelj, tumač značenja, vodič u besmrtnost, gospodar Dhamme, Tathāgata. Bio je trenutak kad je trebalo njega da pitamo o tome. I kako god da je odgovorio, tako je to trebalo i da zapamtimo. Ali tebe je hvalio Učitelj i tebe cene tvoji saputnici u svetačkom životu. Ti si u stanju da detaljno razložiš značenje tog kratkog iskaza. Razloži ga, poštovani Maha-Kaććano!”

“U tom slučaju, prijatelji moji, poslušajte i dobro obratite pažnju. Govoriću vam.”

“Kako ti kažeš, prijatelju,” odgovoriše monasi.

Poštovani Maha-Kaććana ovo reče: “U vezi sa kratkim iskazom Blaženog, posle kojeg je otišao u svoje boravište a da nije detaljnije objasnio značenje—tj. ‘Ako u pogledu uzroka zbog kojeg opažaji i kategorije komplikovanja zaokupljaju neku osobu, nema u njoj ničeg što bi ih moglo prihvatiti, u njima uživati ili ostati za njih vezano, onda je to kraj onih skrivenih sklonosti ka strasti, iritiranosti, ubeđenjima, neizvesnosti, obmani, strašću za postojanjem i ka neznanju. To je kraj uzimanja toljage i oružja, rasprava, svađa, prepiranja, optuživanja, spletkarenja i pogrešnog govora. Tu te loše, nepovoljne stvari nestaju bez ostatka.’—ja njegovo detaljno značenje ovako razumem:

Na osnovu oka i oblikâ nastaje svest o viđenom. Tačka u kojoj se ovo troje ukrštaju jeste čulni kontakt. Sa kontaktom kao nužnim uslovom nastaje i osećaj. Ono što osećamo, to i opažamo (prepoznavanje). Ono što opažamo, o tome i razmišljamo. Ono o čemu razmišljamo, to i komplikujemo. Na osnovu onoga što komplikujemo, opažanja i kategorije komplikovanja nas saleću u vezi sa prošlim, sadašnjim i budućim oblicima raspoznatljivih okom.

Na osnovu uha i zvukova nastaje svest o čutom…

Na osnovu nosa i mirisâ nastaje svest o omirisanom…

Na osnovu jezika i ukusâ nastaje svest o okušenom…

Na osnovu tela i taktilnih senzacija nastaje svest o telu…

Na osnovu uma i ideja nastaje svest o umu. Tačka u kojoj se ovo troje ukrštaju jeste čulni kontakt. Sa kontaktom kao nužnim uslovom nastaje i osećaj. Ono što osećamo, to i opažamo (prepoznavanje). Ono što opažamo, o tome i razmišljamo. Ono o čemu razmišljamo, to i komplikujemo. Na osnovu onoga što komplikujemo, opažanja i kategorije komplikovanja nas saleću u vezi sa prošlim, sadašnjim i budućim idejama saznatljivih putem uma.

A onda, tamo gde je oko, gde su oblici, gde je svest o viđenom, moguće je da ocrtamo ocrtavanje čulnog kontakta. Tamo gde je ocrtavanje čulnog kontakta moguće je da ocrtamo ocrtavanje opažaja. Tamo gde je ocrtavanje opažaja moguće je da ocrtamo ocrtavanje osećaja. Tamo gde je ocrtavanje osećaja moguće je da ocrtamo ocrtavanje razmišljanja. Tamo gde je ocrtavanje razmišljanja moguće je da ocrtamo ocrtavanje bivanja preplavljen opažajima i kategorijama komplikovanja.

Tamo gde je uvo…

Tamo gde je nos..

Tamo gde je jezik…

Tamo gde je telo…

Tamo gde je um, gde su ideje, gde je svest o umu, moguće je da ocrtamo ocrtavanje čulnog kontakta. Tamo gde je ocrtavanje čulnog kontakta moguće je da ocrtamo ocrtavanje opažaja. Tamo gde je ocrtavanje opažaja moguće je da ocrtamo ocrtavanje osećaja. Tamo gde je ocrtavanje osećaja moguće je da ocrtamo ocrtavanje razmišljanja. Tamo gde je ocrtavanje razmišljanja moguće je da ocrtamo ocrtavanje bivanja preplavljen opažajima i kategorijama komplikovanja.

A tamo gde nema oka, gde nema oblika, gde nema svesti o viđenom, nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje čulnog kontakta. Tamo gde nema ocrtavanja čulnog kontakta nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje opažaja. Tamo gde nema ocrtavanje opažaja nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje osećaja. Tamo gde nema ocrtavanja osećaja nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje razmišljanja. Tamo gde nema ocrtavanja razmišljanja nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje bivanja preplavljen opažajima i kategorijama komplikovanja.

Tamo gde nema uva…

Tamo gde nema nosa…

Tamo gde nema jezika…

Tamo gde nema tela…

Tamo gde nema intelekta, gde nema ideja, gde nema svesti o mišljenom, tamo je nemoguće ocrtamo ocrtavanje čulnog kontakta. Tamo gde nema ocrtavanja čulnog kontakta nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje opažaja. Tamo gde nema ocrtavanje opažaja nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje osećaja. Tamo gde nema ocrtavanja osećaja nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje razmišljanja. Tamo gde nema ocrtavanja razmišljanja nemoguće je da ocrtamo ocrtavanje bivanja preplavljen opažajima i kategorijama komplikovanja.

Dakle, u vezi sa kratkom tvrdnjom koju je izneo Blaženi, posle kojeg je otišao do svog boravišta bez detaljnijeg analiziranja—tj. ‘Ako u pogledu uzroka zbog kojeg opažaji i kategorije komplikovanja zaokupljaju neku osobu, nema u njoj ničeg što bi ih moglo prihvatiti, u njima uživati ili ostati za njih vezano, onda je to kraj onih skrivenih sklonosti ka strasti, iritiranosti, ubeđenjima, neizvesnosti, obmani, strašću za postojanjem i ka neznanju. To je kraj uzimanja toljage i oružja, rasprava, svađa, prepiranja, optuživanja, spletkarenja i pogrešnog govora. Tu te loše, nepovoljne stvari nestaju bez ostatka’—tako ja razumem njeno detaljno značenje. A sada, ako želiš, otiđi do Blaženog i upitaj ga o ovoj stvari. Kako god da ti on na to odgovori, to bi trebalo da zapamtiš.”

Na to monasi, ushićeni i odobravajući reči Maha-Kaććane, ustadoše sa svojih sedišta i odoše do Blaženoga. Pošto stigoše, pokloniše mu se i sedoše sa strane. Dok su tako sedeli oni [mu rekoše šta se dogodilo pošto je otišao u svoje boravište i završiše rečima] “Tada je poštovani Maha-Kaććana analizirao ove reči, tvrdnje i izraze.”

“Maha-Kaććana je mudar, monasi. One je osoba sa velikim uvidom. Ako biste mene pitali o toj stvari, ja bih vam odgovorio na isti način kao što je i on. Takvo je značenje mog kratkog iskaza. Tako treba da ga zapamtite.”

Kada ovo bi rečeno, poštovani Ānanda reče Blaženome: “Gospodine, to je kao kada bi čovek—savladan glađu, slabošću i žeđu—naišao na ćup meda. Odakle god bi iz njega zahvatio i probao, osetio bi sladak, okrepljujući ukus. Na isti način, gde god da monah izvežbane pažnje istraživao svojim uvidom ovaj govor o Dhammi, osetio bi zadovoljstvo, osetio bi poverenje. Kakav da bude naziv ovog govora o Dhammi?”

“Onda, Ānanda, možeš ovaj govor o Dhammi zapamtiti kao ‘Govor o ćupu meda’.”

Tako reče Blaženi. Zadovoljan, poštovani Ānanda se obradova rečima Blaženog.