Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi boravio kraj Rāđagahe, na planini po imenu Lešinarev vrh, ne dugo pošto je Devadatta otišao. Tu se on, u vezi sa Devadattom, ovako obratio monasima:

“Monasi, recimo da neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Zadovoljan je zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a kritikuje druge ovako: ‘Stekao sam dobitak, poštovanje i dobar glas, ali ovi drugi monasi su nepoznati, niko za njih ni ne zna.’ Postaje opijen dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost; a kad je nepažljiv, tada živi u patnji.

Zamislite čoveka kome treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, naseče njegove grane i lišće, te ih ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla, njegov meki deo, unutrašnja kora, spoljašnja kora, grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa, tragajući za dobrom drvenom građom, naišao na veliko drvo snažnog debla. Te on zanemarivši srž stabla, njegov meki deo, unutrašnju koru i spoljašnju koru, naseče njegove grane i lišće, te ih ponese misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život… tada živi u patnji. I takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo granje i lišće, te se time zadovoljio.

A sad, monasi, recimo da neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, a niti kritikuje druge. On ne postaje opijen dobitkom, poštovanjem i dobrim glasom, te nije sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, on se usavršava u vrlini. Postaje zadovoljan usavršavanjem u vrlini i njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a niti kritikuje druge ovako: ‘Ja sam pun vrline, dobrog karaktera, ali ovi drugi monasi su nemoralni, lošeg karaktera’. Tako on postaje opijen usavršenošću u vrlini, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost; a kad je nepažljiv, tada živi u patnji.

Zamislite sad čoveka kome treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla, njegov meki deo i unutrašnju koru, naseče spoljašnju koru, te ih ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao njegovu spoljašnju koru, te je poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život… tada živi u patnji. I takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo spoljašnju koru, te se time zadovoljio.

A sad, monasi, recimo da neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, on se usavršava u vrlini. Postaje zadovoljan usavršavanjem u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, niti kritikuje druge. Tako on ne postaje opijen usavršenošću u vrlini, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, on postiže usavršenost u koncentraciji. Postaje zadovoljan usavršenošću u koncentraciji i njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe, a kritikuje druge ovako: ‘Ja sam skoncentrisan, moj um je sjedinjen, ali ovi drugi monasi su neskoncentrisani, njihov um je rastresen’. Tako on postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, te je sve više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost; a kad je nepažljiv, tada živi u patnji

Zamislite sad čoveka kome treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla i njegov meki deo, naseče unutrašnju koru, te je ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao njegovu unutrašnju koru, te je poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život… tada živi u patnji. I takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo unutrašnju koru, te se time zadovoljio.

A sad, monasi, recimo da neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, on se usavršava u vrlini. Postaje zadovoljan usavršavanjem u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, on postiže usavršenost u koncentraciji. Postaje zadovoljan usavršenošću u koncentraciji, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, niti kritikuje druge. On ne postaje opijen usavršenošću u koncentraciji, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, on postiže znanje i viđenje. Postaje zadovoljan tim znanjem i viđenjem i njegova namera je ostvarena. Na osnovu toga on hvali sam sebe i kritikuje druge: ‘Ja živim znajući i videći, ali ovi monasi žive i bez znanja i bez viđenja’. Tako on postaje opijen znanjem i viđenjem, sve je više nepažljiv, osvaja ga nepažljivost; a kad je nepažljiv, tada živi u patnji.

Zamislite sad čoveka kome treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. A on zanemarivši srž stabla, naseče njegov meki deo, te ga ponese misleći da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek nije znao šta je srž stabla… grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa… nasekao njegov meki deo, te ga poneo misleći da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo mu neće dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život… tada živi u patnji. I takav se monah smatra onim koji je od svetačkog života uzeo meki deo, te se time zadovoljio.

A sad, monasi, recimo da neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život i ode u beskućnike, razmišljajući: ‘Žrtva sam rođenja, starenja i smrti, tuge, naricanje, bola, jada i očaja; žrtva sam patnje, plen patnje. Sigurno da je moguće stići na kraj čitavog tog okeana patnje’. I kada je tako otišao u beskućnike, stiče on dobitak, poštovanje i dobar glas. Ali on nije zadovoljan zbog tog dobitka, poštovanja i dobrog glasa; njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, on se usavršava u vrlini. Postaje zadovoljan usavršavanjem u vrlini, ali njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, on postiže usavršenost u koncentraciji. Postaje zadovoljan usavršenošću u koncentraciji, ali njegova namera nije ostvarena… I pošto je marljiv, on postiže znanje i viđenje. Postaje zadovoljan tim znanjem i viđenjem, ali njegova namera nije ostvarena. Na osnovu toga on ne hvali sam sebe, niti kritikuje druge. On ne postaje opijen znanjem i viđenjem, niti je sve više nepažljiv, ne osvaja ga nepažljivost. I pošto je marljiv, on postiže trajno oslobođenje (asamayavimokkha). A tada je nemoguće za monaha da nazaduje u odnosu na to trajno oslobođenje.

Zamislite sad čoveka kome treba dobra drvena građa, koji traga za dobrom drvenom građom, te tragajući za zdravim drvetom naiđe na veliko drvo snažnog debla. I on naseče samo srž stabla, te ga ponese znajući da je to srž stabla. Onda čovek dobroga vida, kad ga sretne, kaže: ‘Ovaj dobri čovek je znao šta je srž stabla, šta je njegov meki deo, šta unutrašnja, a šta spoljašnja kora, i šta su njegove grane i lišće. I tako je, pošto mu je bila potrebna dobra drvena građa, tragajući za dobrom drvenom građom, naišao na veliko drvo snažnog debla. Onda je nasekao njegovu srž, te je poneo znajući da je to srž stabla. Šta god da je ovaj dobri čovek mislio da napravi od dobre drvene građe, ovo će mu dobro poslužiti za to.’ Isto tako, monasi, kad neki čovek iz poverenja napusti domaćinski život… I pošto je marljiv, on postiže trajno oslobođenje. A tada je nemoguće za tog monaha da nazaduje u odnosu na to trajno oslobođenje.

Eto tako, monasi, ovaj svetački život nema dobitak, poštovanje i dobar glas kao svoju svrhu, niti usavršavanje vrline kao svoju svrhu, niti usavršavanje koncentracije kao svoju svrhu, niti znanje i viđenje kao svoju svrhu. Samo je nepokolebljivo oslobođenje uma (akuppā cetovimutti) cilj svetačkog života, to je njegova srž i njegov vrhunac.”

Ovako reče Blaženi. Zadovoljni, monasi se obradovaše rečima Blaženog.