Ovako sam čuo. Jednom je prilikom Blaženi živeo kraj Sāvatthija, u gaju princa Đete, u manastiru koji je podigao Anāthapindika.

Onda lutalica Vaććhagotta otide do Blaženog i pozdravi se sa njim. Kada učtivi i prijateljski razgovor bi završen, sede on sa strane i upita Blaženog:

“Učitelju Gotamo, kako stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Ovaj svet je večan: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Ovaj svet je večan: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’.”

“Kako onda stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Ovaj svet nije večan: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Ovaj svet nije večan: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’.”

“Učitelju Gotamo, kako stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Ovaj svet ima svoj kraj: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Ovaj svet ima svoj kraj: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Kako onda stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Ovaj svet nema svoj kraj: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Ovaj svet nema svoj kraj: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Učitelju Gotamo, kako stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Duša i telo su isto: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Duša i telo su isto: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Kako onda stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Duša je jedna stvar, a telo je druga: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Duša je jedna stvar, a telo je druga: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Učitelju Gotamo, kako stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Posle smrti Tathagata postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Posle smrti Tathagata postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Kako onda stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Posle smrti Tathagata ne postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Posle smrti Tathagata ne postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Učitelju Gotamo, kako stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Posle smrti Tathagata i postoji i ne postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Posle smrti Tathagata i postoji i ne postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Kako onda stoji stvar? Da li učitelj Gotama zastupa gledište: ‘Posle smrti Tathagata niti postoji, niti ne postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Vaććha, ja ne zastupam gledište: ‘Posle smrti Tathagata niti postoji, niti ne postoji: samo je to istina, a sve drugo je pogrešno’?”

“Učitelju Gotamo, kako stoji stvar? Kada sam učitelju Gotami postavio svako od ovih deset pitanja, on odgovara: ‘Ja ne zastupam gledište.’ Kakvu opasnost Učitelj Gotama vidi kad ne zauzima nijedno od ovih spekulativnih gledišta?”

“Vaććha, spekulativno gledište da svet jeste večan jeste čitav gustiš gledišta, šuma gledišta, iskrivljavanje, kolebanje, to je okov gledišta. Ono je opterećeno patnjom, jadom, očajanjem i groznicom, ne vodi do otrežnjenja, do hlađenja strasti, do stišavanja, do mira, do neposrednog znanja, do probuđenja, do nibbane.

Spekulativno gledište da svet nije večan… da je svet konačan… da je svet beskonačan… da su duša i telo isto… da je duša jedna stvar, a telo drugo… da posle smrti Tathagata postoji… da posle smrti Tathagata ne postoji… da posle smrti Tathagata i postoji i ne postoji… da posle smrti Tathagata niti postoji, niti ne postoji… jeste čitav gustiš gledišta, šuma gledišta, iskrivljavanje, kolebanje, to je okov gledišta. Ono je opterećeno patnjom, jadom, očajanjem i groznicom, ne vodi do otrežnjenja, do hlađenja strasti, do stišavanja, do mira, do neposrednog znanja, do probuđenja, do nibbane.

“Pa da li učitelj Gotama onda zastupa bilo kakvo spekulativno gledište?”

“Vaććha, spekulativno gledište je nešto što je Tathagata odložio na stranu. Jer Tathagata, Vaććha, jeste video ovo: ‘Ovakav je materijalni oblik, ovakav je njegov nastanak, ovakav je njegov nestanak; ovakav je osećaj, ovakav je njegov nastanak, ovakav je njegov nestanak; ovakav je opažaj, ovakav je njegov nastanak, ovakav je njegov nestanak; ovakvi su mentalni obrasci, ovakav je njihov nastanak, ovakav je njihov nestanak; ovakva je svet, ovakav je njezin nastanak, ovakav je njezin prestanak.’ Otuda, kažem, sa razaranjem, nestankom, prestankom, odustajanjem i napuštanjem svih zamišljanja, svih izmišljanja, svih ego projekcija, prisvajanja i sklonosti ka obmani koja ima je svima u osnovi, Tathagata je oslobođen zahvaljujući neprijanjanju.

“Kada je monahov um tako oslobođen, učitelju Gotamo, gde se on ponovo javlja [posle smrti]?”

“Termin ‘ponovo se javlja’ nije dobar, Vaććha.”

“Onda se on ne pojavljuje, učitelju Gotamo?”

“Termin ‘ne pojavljuje se’ nije dobar, Vaććha.”

“Onda se on i pojavljuje i ne pojavljuje, učitelju Gotamo?”

“Termin ‘i pojavljuje i ne pojavljuje’ nije dobar, Vaććha.”

“Onda se on niti pojavljuje, niti ne pojavljuje, učitelju Gotamo?”

“Termin ‘niti pojavljuje, niti ne pojavljuje’ nije dobar, Vaććha.”

“Kada sam učitelju Gotami postavio ova četiri pitanja, on odgovara: ‘Termin “ponovo se javlja” nije dobar, Vaććha; termin “ne pojavljuje se” nije dobar, Vaććha; termin “i pojavljuje se i ne pojavljuje se” nije dobar, Vaććha; termin “niti pojavljuje, niti ne pojavljuje” nije dobar, Vaććha.’ I sada sam potpuno zbunjen, učitelju Gotamo, sada sam u konfuziji, tako da je nestalo sve ono veliko poverenje koje sam stekao u učitelja Gotamu kroz ranije razgovore.

“S razlogom si zbunjen, Vaććha, s razlogom si u konfuziji. Jer ovo Učenje, Vaććha, jeste duboko, teško ga je sagledati i teško razumeti, mirno je ono i uzvišeno, nesaznatljivo pukim rezonovanjem, tanano, mudri treba da ga lično dožive. Teško ti je da je razumeš, jer se držiš drugačijeg gledišta, prihvataš drugačije učenje, odobravaš drugačije učenje, drugačije sebe vežbaš i slediš drugog učitelja. Zato ću sada ja tebe nešto da pitam, Vaććha. A ti odgovori kako misliš da treba.

Šta misliš, Vaććha? Zamisli da pred tobom gori vatra. Da li bi znao: ‘Ovo je vatra što preda mnom gori’?”

“Znao bih, učitelju Gotama.”

“Ako bi te neko pitao, Vaććha: ‘Ta vatra što pred tobom gori, na osnovu čega ona to gori?’—kad bi te tako pitali, šta bi odgovorio?”

“Kad bi me tako pitali, učitelju Gotamo, odgovorio bih: ‘Ova vatra što preda mnom gori, gori na osnovu trave i pruća’.”

“Ako bi onda ta vatra pred tobom bila ugašena, da li bi znao: ‘Ova vatra preda mnom je ugašena’?”

“Znao bih, učitelju Gotama.”

“A ako bi te neko pitao, Vaććha: ‘Pošto je ta vatra pred tobom ugašena, na koju stranu je otišla: na istok, zapad, sever ili na jug?’—kad bi te tako pitali, šta bi odgovorio?”

“To pitanje nema smisla, učitelju Gotamo. Vatra gori na osnovu goriva koje je trava i granje. Kada je ono potrošeno, ako se ne doda novo gorivo, pošto više nema goriva, ona se smatra ugašenom.”

“Isto tako, Vaććha, i Tathagata je napustio taj materijalni oblik uz pomoć kojeg bi onaj ko opisuje Tathagatu mogao da ga opiše ; presekao je koren, načinio ga poput panja palmovog stabla, završio sa njim, tako da vise nije podložno budućem nastanku. Tathagatu više nije moguće poistovetiti sa materijalnim oblikom, Vaććha, on je dubok, nemerljiv, nesaglediv poput okeana. Termin ‘ponovo se javlja’ nema smisla, termin ‘ne pojavljuje se’ nema smisla, termin ‘i pojavljuje se i ne pojavljuje se’ nema smisla, termin ‘ni pojavljuje se, ni ne pojavljuje se’ nema smisla. Tathagata je napustio taj osećaj uz pomoć kojeg bi onaj ko opisuje Tathagatu mogao da ga opiše… napustio taj opažaj uz pomoć kojeg bi onaj ko opisuje Tathagatu mogao da ga opiše… napustio te mentalne obrasce uz pomoć kojih bi onaj ko opisuje Tathagatu mogao da ga opiše… napustio tu svest uz pomoć koje bi onaj ko opisuje Tathagatu mogao da ga opiše; presekao je koren, načinio ga poput panja palmovog stabla, završio sa njim, tako da vise nije podložno budućem nastanku. Tathagatu više nije moguće poistovetiti sa svešću, Vaććha, on je dubok, nemerljiv, nesaglediv poput okeana. Termin ‘ponovo se javlja’ nema smisla, termin ‘ne pojavljuje se’ nema smisla, termin ‘i pojavljuje se i ne pojavljuje se’ nema smisla, termin ‘ni pojavljuje se, ni ne pojavljuje se’ nema smisla.”

Kad ovo bi rečeno, lutalica Vaććhagota reče Blaženome: “Učitelju Gotamo, zamisli veliko salovo drvo nedaleko od sela ili grada, čije su se grane i lišće, kora i lika sasušili, tako da kad mu nekom kasnijom prilikom otpadnu i grane i lišće, kora i lika, ono ostane čisto, sastojeći se samo od srži stabla; isto tako je i ovaj govor učitelja Gotame lišen grana i lišća, lišen kore i like, sastoji se samo od srzi.

Odlično, učitelju Gotamo! Odlično! Baš kao kad bi neko ispravio nešto što je do tada stajalo naglavce, otkrio nešto što je bilo skriveno, pokazao put onome ko je zalutao ili upalio svetiljku u tami tako da oni koji imaju oči mogu da vide, isto tako je učitelj Gotama—na više različitih načina—razjasnio Dhammu. Uzimam učitelja Gotamu kao utočište, njegovo učenje i zajednicu monaha kao utočište. Neka me učitelj Kaccāna prihvati kao nezaređenog sledbenika koji, od sad pa do kraja života, pronađe svoje utočište!”